Смрт је једна прелазна фаза, људског постојања. Бојећи се смрти ми обогаљујемо живот, његовом вечном стрепњом. Да ли ће наше земаљско путешествије напрасно бити завршено или нас судбина провлачи ходницима живота? 

Умирање је природна појава, која долази као хронолошки ред људског страдалништва, некад прерано, некад прекасно. Исправна филозофија живота, негира бојазност смрти. 

Шетајући Цером, покушавам схватити, недокучиву тајну српског војника, ону тајну која га ореолом бесмртника, диже у вечне висине наших малих погледа. Његово умирање је било нормалност тог ратног времена, времена смрти, времена страдања и нестајања.

Тај српски војник, сељак по струци, легионар по отаџбинској дужности, у миру држи плуг у рату убија немилосрдно све непријатеље свог кућног прага. Љубио је своју жену, волео своју децу, радовао се животу, нестајао у вихору рата без кукњаве и лелека.

Смрт је била част, ако је живот био јунаштво. Погинути и одбранити. Знао је Србенда, храпавих шака и меке душе, да се отаџбина брани животом а не причом и кукавичлуком. Страдати за своју децу, своју фамилију, своју њиву, свој кућни праг. 

Он је убијао нагоном предака,  храброшћу предања, које му је усађено материним млеком, коме га је задојила. Српски војник је био и остао промотеј љубави и вере. Све наше војничке песме су љубавне песме. То је јединствена хармонија у свету коју само Срби поседују.

Рат, Смрт, Живот, Љубав. Нестала је та Божија харизма, остало је само предање. Данас нико не умире, сви живе у прашини заборава. Смрт је природна појава за обичне смртнике, за свете ратнике то је чин достојанства и вере у васкрсење.