Slučaj Generala
U fašistički uspostavljenoj vlasti Srbije, koja u skladu sa iznetim pojmom, ,,da je fašizam namera korporacija da svoje interese stavljaju iznad interesa država… da je fašizam udarna pesnica korporativizma“ ili da je ,,fašizam sistem vladanja obeležen centralizacijom autoriteta kojeg personifikuje diktator, strogom socio-ekonomskom kontrolom. Ova vrsta vladavine se služi potiskivanjem, sprečavanjem i gušenjem opozicije terorom i cenzorstvom, i tipičnom politikom ratobornog šovinizma i rasizma…“ očigledna je primena celog spektra fašističke doktrine i kontrole svega onog što fašističkoj vlasti može naneti štetu ili doprineti njenom brzom padu.
U duhu doslednosti u sprovođenju fašističkih postupanja, lice na funkciji predsednika Srbije, dalo je sebi za pravo da javno iznese svoja saznanja o pojedinim generalima policije, koji rade nešto što njemu nije po njegovim merilima. Veoma brzo tu priču su preuzeli oni lajavci na medijima, koji rade medijsku realizaciju linča, te tako jedan general policije završi u penziji jer nije vaspitao sina da mora da se ponaša u duhu sa fašistički nastrojenim diktatorskim pravilima, šefa mafijaško-fašističke vlasti u Srbiji. U svakom slučaju da je taj i takav čin još jedan dokaz da se Srbija nalazi u čeljustima mafijaško-fašističke životinje, koja sada ima tu moć da odlučuje ko je podoban da bude u državnim strukturama, a ko ne.
Tišina koja je bila toliko glasna u vezi tog slučaja, nije izazvala ni šapat v.d. direktora policije, koji je na tu funkciju ripio iz prostog razloga jer nema svoje ja i nije dovoljno čvrst da ne može da se uvuče u čmar svom šefu. Pored njega zna da zeva svuda okolo i da ne prozbori ni jednu jedinu reč, u vezi sa čim je on nadležan, za razliku od šefa koji priča o svemu za šta nije nadležan. Time se možda stvara modifikacija pojma fašizma, koji se može označiti kao sposobnost jednog nenadležnog lica da upravlja i pod svojom kontrolom drži ponizne pojedince koji su nadležni za poslove, u koje se ne mešaju bez odobrenja svog ljubljenog šefa – fašiste po opredeljenju.
Doktrina fašizma i mafijaškog upravljanja državom, dovela je poimanje države kao zajednice svih građana koji u njoj žive, u kojoj se Ustav, zakoni i pravila svih postupanja, svode na slobodno i po potrebi prihvatljivo tumačenje jednog lica, koje se identifikuje i personalizuje u državu, a čiji stavovi, tumačenja, mišljenja i odluke postaju nepisane ustavne, zakonske i sve potrebne odredbe za život i rada građana u njegovoj državi. Tekovine tako ustrojene države jasno je da ne mogu imati dugo trajanje jer prirodno bude bunt u građanima, a taj bunt veoma brzo prerasta u revoluciju koja se može završiti na samo jedan način, a to je hapšenje, procesuiranje i kraj vladavine tako bolesne budale, koja je mogla dati sebi za pravo da se izjednači sa državom.
S obzirom da je vaskoliko vojno i policijsko krdo, više manje ostalo nemo na tako usamljene slučajeve odstranjivanja svojih kolega, može se postaviti pitanje sa koliko znanja, stručnosti i funkcionalnosti mozga postupa to krdo u ostatku svoje nesvesti. Očigledno je da iz nekih razloga oni nisu svesni situacije i potrebe da kao nosioci državne vlasti moraju imati ponos, čast, moral, odgovornost i profesionalnost u obavljanju svojih poslova. Nedopustivo je da jedno, upitno bolesno lice, traži da se iz redova službenika, odstrani lice koje nije njemu po volji. Čemu služe zakoni, pravilnici i sva druga pravna regulativa kojom se reguliše prijem i prekid radnog odnosa. Jasno je to meni lično jer sam pre dvadeset pet godina lično prošao kroz sve to ali moram da pitam, u čuđenju da se nije odmaklo ni malo u podizanju svesti, već naprotiv, ona se srozava na svest primata.
Država u kojoj se prvo u medijima označavaju nepodobni, pre svega od strane pojedinaca koji su svojim delima i postupanjima, više puta pokazali i dokazali, da ne zaslužuju pojedincima ime da pomenu, a posebno ne da polemišu o nečijoj podobnosti da ostane i radi u državnim ustanovama i institucijama, stavlja pre sve građane Srbije potrebu da se sa svim tim jednom za sva vremena prekine. Budućnost države i naroda ne sme zavisiti od jednog lica, njegovog razvoja i stepena bolesti od koje boluje jer se političari, kao i svi zaposleni u državni, moraju podvrgavati redovnim i ciljanim lekarskim pregledima, kako bi se utvrdilo da li su oni psiho-fizički sposobni da obavljaju određene dužnosti. Ako se to ne učini što pre, ostaće na dalje mogućnost da jedan ludak upire prst u zdravu osobu i viče da je on ludak, samo zato što je zaposeo neku fotelju sa koje oko sebe širi lažni autoritet pozicije i moći, položaja na kom se neosnovano nalazi.
Srbija mora, ako želi opstati kao država i poštovati prava svih građana, ući u odsudnu bitku za vraćanje države u ustavno-pravne okvire, uz pomoć kojih će se jasno znati ko je za šta odgovoran, ko šta sme, a šta ni po koju cenu ne sme. To nije problem jednog generala koji je zbog učešća sina, morao napustiti službu po volji onih koji ne zaslužuju ni cipele da mu čiste, već problem svih nas koji moramo staviti prst na čelo i zapitati sebe, da li hoću ovakvu državu, ovakav narod, ovakve budale na vlasti? Kada damo sebi odgovor na sva ta pitanja, pogledamo malo dalje u budućnost, u njoj moramo videti sebe kao borca za bolje sutra jer ovo danas i juče nam je dobro poznato, a to ne želimo i ne smemo ostaviti svojoj deci u nasleđe. Svako je moćan da se bori za ono u šta veruje, kao što to radi ona bolesna fašističko-mafijaška luda, koja je umislila da je ona Srbija, a svi ostali u njoj njeni podobni ili nepodobni sugrađani.
