Patriotizam izdajnika
Patriotizam izdajnika gazi grobove solunskih ratnika prvog rata, grobove onih koji su u drugom ratu dali živote za Srbiju, ne za partizane ili četnike, grobove onih koji su svoje živote dali u NATO agresiji jer svi oni nemo ćute srameći se vremena u kom danas živimo. Da, Srbija živi vreme najvećih izdajnika koji su ikada, a nadamo se da neće više nikada, voditi Srbiju, sa svojim patriotizmom izdajnika. Nešto najgore što može zadesiti jedan narod, to je zadesilo Srbiju u 21. veku. Na vlasti i oko nje, okupio se ovozemaljski šljam, ološ i fukara, spremni i složni da od Srbije naprave rudnik, kao radni logor za preostale Srbe i najamne radnike koje će poslodavci uvesti iz belog sveta, da bi sebe bogatili još više, dajući mrvice patriotskim izdajnicima. To je jedna nova vrsta izroda, koja svoj lažni patriotizam sprovodi, krijući se iza države, zaogrćući se zastavom Srbije, kao nužnim dekorom za lažnu predstavu o ljubavi prema njoj.
U vreme najveće propasti Srbije, pojavljuje se i najveće zlo. Zlo se vidi u očima, delu i namerama lica koje se, na žalost Srbije, nalazi na funkciji njenog predsednika. Od početka svoje bolesne vladavine, taj skaradni glumac patriote, uspeo je prvo da otme državu od njenih građana. Kada je to pošlo za rukom jer je u Srbiji najlakše biti ljiga i poltron, nego časni državni službenik, otvorena su sva vrata pakla, u koji je mogla lagano da se gura Srbija. Priče o tome da niko ne može dobiti sve na KiM, da niko ne može ni izgubiti sve na KiM, već da neko mora nešto dati i nešto izgubiti, došlo se do toga da se od strane tog patriotskog izdajnika, pokloni Albancima druga država. U onoj njihovoj Albaniji, Srbi nemaju pravo na veru, ime, jezik, školu i život ali zato izdajnici Srbije zdušno daju sve na delu teritorije Srbije, tim istim Albancima.
Patriotska izdaja ne ide bez saradnika okupljenih u jednoj kriminalno fašističkoj organizaciji, koja je spremna da za novac i svoje neke bedne interese, izdaje državu i narod, prodajući sve što je njeno, za svoju proviziju. Srbi još ne znaju do kog nivoa dogovora se došlo u predaji srpskih svetinja na KiM, kao privremenog dela nove crkve na tom tlu, koja će lako posle pokatoličenja svog naroda tamo, istaći katolička obeležja i postati ponos neke druge vere i naroda koji se odrekao svojih korena zarad malo sjaja u očima bednika. U činu izdaje svako ima svoj deo i ulogu. Tako je prvi pastir međ srpskim ovcama, rešio da se saglasi i privoli deo svoga stada da se povinuje tuđoj volji, da se odrekne vere sa tri prsta jer misli da je sa četiri bolja, zaboravljajući Jasenovac, Jadovno i Kosovo polje, kao neka od stratišta srpkog naroda, na kojima su Srbi ginuli ali se nisu predavali drugoj veri i zloj pogani. U suštini vera i verovanje moraju ostati sloboda svakog pojedinca, koji se može opredeljivati po svojoj saveti i izboru, a ne po cenu gubitka svog identiteta zarad tuđeg suvereniteta.
Novi trend patriotskih izdajnika vidi se u stvaranju sebi odanih noviteta, na osnovu kojih grade kult svoje izdaje i lažnog patriotskog stava. Ćacilend je nastao kao potreba jednog klovna, ovna predvodnika ispred svojih ovaca, da u parku bez ispaše, dovede svoje ovce, koje će držati kao primate. Te primate je pokazao celom svetu, kao 0,001 % mladosti, koja navodno želi da uči, za razliku od onih svih normalnih, koji neće da uče u državi u kojoj vlada kriminal i pljačka mafijaške vlasti. Istini za volju ni tih 0,001% nije ostao u Ćacilendu, koji su okupirali i popunili kriminalci sa potrebom za dnevnom dozom narkotika ili zaradom od prodaje istih jer je trebalo vratiti i zaraditi novac na plaćenim batinašima, koji su tu boravili. Taj lažni patriotizam protezao se sve od zgrade Predsedništva, gde stoluje šef mafijaške vlasti, do zgrade Narodne skupštine, koja treba biti narodna ali je zbog smrada TOI-TOI poljskih WC, postala smrdljiva skupština nastranih osoba i izdajnika svake vrste.
Kada smo već u tom okruženju smrada, da pojasnimo da su se nekada u tom zdanju donosile važne odluke za život slovenskih naroda i Srbije ali se danas tu donose jednominutne odluke za prihvatanje više desetina zakona, u ambijentu dimnih bombi, suzavca galame i tuče poslanika, kojima nije važno šta usvajaju već za koga i zbog čega usvajaju. U tom zdanju su vlast i opozicija ostali jedinstveni u primanju plata za svoj nerad, a nikom od njih ne pada na pamet čast, odgovornost i poštenje, te odricanje od poslaničkog mandata, u ime odgovornosti za državu i narod. Zato se ne donosi zakon kojim se strogo zabranjuje svakom pojedincu ili instituciji da u budućnosti, od državnih objekata pravi deo sadržaja Ćacilenda, a od državnih obeležja, dekor na odelu, krpu za brisanje stolica, krečenje zida ili sakrivanje iza njih, u pokušaju prikrivanja izdaje i uništenja države. Lako je uvek bilo da pojedinac postane ološ, fukara i izdajnik jer ti za to ne treba ništa što odlikuje pojedinca, kao čast, moralnost, odgovornost, pismenost, doslednost, patriotizam ili rodoljublje. Zato se Srbija danas nalazi na dnu svoga opstanka, pod ozbiljnom pretnjom svoga nestanka.
Da bismo svi shvatili gde živimo, moramo pogledati oko sebe, zarad sebe i budućnosti onih koje ostavljamo iza sebe jer svaka je država večna, koliko su njoj deca verna. Srbija danas nema apsolutno poverenje svojih građana zbog izdajnika koji su se sakrili iza patriotizma, kog gaze nemilice, na svakom koraku izdaje, veličajući svaki svoj čin i radnju, kao primer patriotizma jer sve više nas zna i shvata šta to znači. Patriotizam ne može biti da dajete sve drugima, da uzimate maksimalno za sebe i da gazite sopstveni narod kao neprijatelja kog treba uništiti jer nisu dobro shvatili i nisu dovoljno zadojeni lažnim patriotizmom, u duhu izdaje i prodaje svih grobova onih koji su živote dali za Srbiju, ne za tebe, ne za mene, već za Srbiju u kojoj svi mi trebamo živeti, kao deo naroda koji nikome ne daje svoje, ni od koga ne otima tuđe, a sa velikim besom uništava svoje neprijatelje, posebno one koji su neprijatelji zbog izdaje.
