DIKTATURA
Da bi smo bolje sagledavali stanje Srbije danas, njene osnove u autokratiji, totalitarizmu i diktaturi, potrebno je da malo zavirimo u literaturu jednog od ideologa ovog nakaradnog sistema vlasti, Neću namerno izneti njegovo ime, ali ću pokušati na osnovu određenih saznanja, utemeljenih u napisane knjige i javno iznete izjave do sada, koje su pobudile sumnju u njegov ideološki narativ i vezu sa kreiranjem diktature i diktatora u Srbiji. Zbog svog doprinosa rađanju diktatora i diktature, dobio je ambasadorsko mesto u jednoj istočnoj evropskoj državi, verovatno da bi ga rođeni diktator držao malo podalje od sebe, a i da bi se malo izdigao od učitelja. Vezu između učitelja i diktatora pravim na osnovu jedne izjave učitelja: ,,Da je politika iluzija stvarnosti, u kojoj se treba pričati sve ono što drugi žele čuti, a raditi ono što tebi odgovara“, što je objašnjeno na primeru ulaska Srbije u EU integracije, po principu, da mi hoćemo u EU, ali kako, kada i kojim tempom, videćemo jer će Srbija raditi to na svoj način, kako odgovara politici i pojedincima u Srbiji. Dakle iluzija stvarnosti je uspostavljena, ali ne samo u odnosu na EU, već i u odnosu na život u Srbiji, uspostavljanje mafijaški ustrojene vlasti, njen opstanak i prelazak u diktaturu. A da bi se na dalje bolje razumeli, da pojmovno odredimo šta je šta.
Kako kaže on, autoritarna država je širi pojam od totalitarne države, koja se može uzeti kao njena naj ekstremnija forma. Zato se u autoritarnoj državi prepoznaje naglašeni princip vođstva koji oličava autoritet države, ali uz njegov blagoslov se još uvek u većoj ili manjoj meri priznaje pravni poredak i u njoj se ne vlada terorom. Tu autor vidi izvesnu odgovornost vođstva, ako ne pred narodom, a ono bar kao zamišljena odgovornost vođe pred Bogom, kog samo on poznaje, priznaje ili zamišlja. Dalje se ukazuje na to da u autoritarnoj državi postoji prenaglašena grupna identifikacija sa podržavljenim pogledom na svet, vođstvom države i državom samom, ali gle čuda u njoj postoje i određene forme demokratije i slobode, bar u zoni privatnosti. Autoritativna država traži izrazitu poslušnost ali ne insistira na iracionalnom samo žrtvovanju.
Za razliku od autoritativne, totalitarna država, nije prosvećena država i ona apsorbuje svaku privatnost i kontroliše svaki delić društva, uračunavši tu i ljudske umove i duše, a posebno insistira na iracionalno samo žrtvovanje u ime dalekih ciljeva. Kako je nemački nacistički teoretičar, Karl Šmit, totalitarnu državu video kao državu jednog, nacističkog pokreta koji služi mobilizaciji masa radi ispunjenja ciljeva tog pokreta. Država tu služi kao oruđe partije i ona za svakog svog pripadnika mora biti totalitarna, da bi se u njoj angažovao svaki delić energije svakog svog pripadnika radi ostvarivanja partijskih ciljeva. Totalitarna država ukida podelu vlasti kao tvorevinu liberalne države i uvodi jedinstvo vlasti jer se državom rukovodi iz jednog partijskog centra. Na trećoj strani je diktatura označena kao oblik vladavine u kome se sva vlast nalazi u rukama jednog čoveka ili manje grupe ljudi te koja nije ograničena nikakvim institucionalnim okvirima kao što su ustav, zakoni ili običaji.
Ako smo spoznali sve što je preduslov za stvaranje diktatorske države, ostaje još da naglasim da su tu neizbežni mehanizmi gušenja međusobne kontrole zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, koje se sve podređuju vođi. On to ostvaruje tako što na pijedestal diže tajnu policiju i druge organe sile, sa kojima nastoji organizovati pre svega plansku privredu, a potom i uterivanje opšteg straha koji se ostvaruje terorom koji vrše organi prisile koristeći silu nezavisno od zakona i bez sudskih odluka. Time se zaokružuje Srbija, kao autokratska, totalitarna i diktatorska država u kojoj jedan pojedinac sebe izjednačio sa državom i uzdigao do svoga Boga, kom jedino polaže račune za svoj rad, nerad, zločine i haos koji se širi Srbijom. A zašto je to sve tako?
Za razliku od svih poznatih pojmova o različitim oblicima države, teoretičara i praktičara države, savremeni razvoj civilizacije, doveo je Srbiju do novog teoretskog pristupa, koji sam slobodan ponuditi, a to je mafijaško – diktatorska, uspostavljena na vrednostima autokratizma i totalitarizma. Ono što je u Srbiji postignuto, to je da se vođa, kao lider političke partije na vlasti, državnik, sublimirao u vođu mafijaško – kriminalnih bandi i državne vlasti, čime je uspostavljeno po prvi put u svetu, jedinstvo kriminalnih organizacija i državnih struktura, koje zajedno služe vođi, kao otelotvorenju njihovog postojanja i sebe samog. To je jedan od najgorih oblika do sada, u kom su zakonodavni, izvrši, sudski organi i kriminal jedne države, postali okosnica opstanka te države i njenog vođe na čelu. Takav pristup državi vodi ka najgorem obliku diktature, do sada poznatom, ako se dozvoli njegovo zaokruživanje u potpunosti, posebno ako se pacov u liku vođe nađe sateran u ćošak, kada će početi da skiči i sve svoje resurse natera da stanu u njegovu odbranu i spašavanje.
U kontekstu svega napred navedenog, jasno se može prepoznati Srbija, u kojoj postoji privid demokratije. Ta demokratija se ispoljava na postojanju Ustava, Zakona i drugih nižih akata, koji su korisni i primenjivi samo kada se trebaju odnositi na protivnike vlasti. Vlasti je sve dozvoljeno, počev od toga da može svake izbore pokrasti i prikazati kao svoju veličanstvenu povedu, što je temeljna vrednost demokratije. Na dalje, sa tako pokradenim izbornim procesima na svim nivoima vlasti, lako se u skupštinske klupe ubacuju poslušnici koji tamo donose zakonska akta, sve po zahtevu vođe i njegovih mentora. Tužilaštvo je upalo u ozbiljnu krizu jer se čiste svi nepodobni, a posebno oni koji su do juče bili deo te mafijaške družine, a sada bi da iz nje izađu. Čišćenje đubrišta vodi preko sudija jer ne može suditi neko ko nije na vođinom kursu i u njegovoj službi đavola. Da bi se sve odvijalo po Ustavu, veoma je važno bilo da se na čelo ustavnog suda postavi marioneta, koja će klimati glavom na sve što nije ustavno, a odmahivati na sve ono što je ustavno. Tako se stiglo na korak od kraja.
U duhu autokratsko-mafijaško-diktatorskog režima ostaje da se još žešće nastavi sa uterivanjem i širenjem straha među građanima, u čemu značajan doprinos može dati nejasno definisani studentski pokret. S obzirom da nema jasno definisane svoje ciljeve, program, a posebno nema jasnu organizaciju i pre svega lidera ili grupu pojedinaca koji se nalaze na čelu tog studentskog pokreta i javno artikulišu sve ono što je neophodno za jednu takvu organizaciju, ostaje da se svi kao građani nadamo da nije jedan od projekata vođe. Kako? Zašto? Pa upravo tako što traljavo organizovan pokret najaktivnijeg dela društva može biti žrtvovan za prve pokazne vežbe uterivanja straha, uz pomoć nasilja falangi sile, koje vođa bude slao na tu navodno probuđenu mladost, sa ograničenim dometima sile i nasilja. A zato što time može ostvariti svoj krajnji bene fit da uguši bilo kakav dalji otpor u državi i društvu, uvodeći državu u svoje vlasništvo i radeći sa njom šta mu je volja. Voleo bih da u tom delu nisam u pravu i da pružim pomoć studentima i građanima u konačnom obračunu, a da li će do toga doći, bićemo svi svedoci, a budućnost istorije pisaće o tome.
