Studenti pobeđuju
Studenti pobeđuju, nije u reči pobeda jer sama po sebi možda je ništa i nikome ne znači. Pobeda označava ostvaren uspeh, povoljan ishod ili nadmoć postignutu u ličnoj borbi, vojnim operacijama, sportskom takmičenju ili bilo kojoj vrsti suprotstavljanja. To je trenutak ostvarenja cilja i superiornosti nad postojećim protivnikom ili nekom preprekom. Za ključne aspekte pojma pobeda, označeni su konačni trijumf, ostvarenje povoljnog rezultata ili završetak nekog sukoba ili takmičenja u korist jedne strane jer je druga tada poražena. Pobeda može biti izražena u kontekstu vojne, sportske, lične kao pobeda nad strahom, poslovne ili pobeda studenata i građana, koja se ostvaruje na izborima i nad mafijaški i kriminalno ustrojenom vlašću. Pirova pobeda se dovodi u kontekst kao izraz za pobedu koja je toliko skupa, sa ogromnim gubicima, da je zapravo ravna porazu. Simbolika pobede se često vezuje za prevazilaženje prepreka i postizanje ciljeva, koji su veoma važni u toku cele borbe za pobedu jer se bez tih ciljeva jasno ne izražava suština borbe na putu do cilja ili ciljeva kojim se teži. U širem smislu, pobeda predstavlja konačnu potvrdu napora i veština uloženih u neku aktivnost, koje se okončavaju pobedom.
Studenti imaju značajnu ulogu i mesto u borbi protiv aktuelne mafijaške vlasti u Srbiji ali je neko namerno ili slučajno zaboravio da istakne jasne ciljeve te borbe Davida protiv Golijata. Golijat je u ovom slučaju oličen u šefu mafijaške vlasti, licu na funkciji predsednika Srbije, koji je naoružao svoje falange kriminalaca, neke ubacio u uniforme državnih organa bezbednosti, veći deo pripadnika organa bezbednosti ucenio ili primorao da čuvaju njegovu vlast. Golijat je svojim lažima i obmanama, da jedino nije renovirana nadstrešnica železničke stanice, koja je ubila sedamnaest mladih ljudi, izazvao na dvoboj studente i građane Srbije, koji su kao siromašni pastir David, u priči, imali praćku. Njihova praćka bili su nemušto izneti ciljevi da se traži funkcionisanje pravne države, u državi koju je privatizovalo lice sa simptomima opsesivno-kompulzivnih bolesti i nagonom kriminalca za lični opstanak na vlasti, a kom su Ustav i Zakoni ostali slova na papiru, kojih će se setiti kada njemu trebaju, da glumi veličinu i samobitnost.
U takvom stanju stvari, Davidova praćka nije imala ni onaj famozni kamen, sa kojim je David uspeo da pogodi Golijata u čelo i da ga potom ubije njegovim sopstvenim mačem. Golijat je bio gađan minutima ćutnje, blokadama ulica i puteva, kojima je produbljivan jaz u društvu, a što je Golijat koristio kao svoje oružje, da svojim sledbenicima objasni da su studenti ustaše, fašisti, blokaderi, neprijatelji države, koje je po izjavi vreće fekalija, u liku učitelja i mentora Golijata, trebalo gađati zoljama i razmazati po ulicama i putevima. Pored svega toga studenti su ostali bez lidera, bez idejnog vođe, kolovođe, a posebno bez jasno artikulisanih ciljeva za koje se bore, zbog kojih trpe batinanja kriminalaca i pretorijanske garde Golijata, gaženja i nasrtaje svako raznih fukara i ološa, koji su se stavili u službu Golijata.
U toj neravnopravnoj borbi studenti nemaju ni praćku, kao simbol vere i hrabrosti, sa čim mogu prevazići fizičku i svaku drugu nadmoć Golijata, osim intelektualne, koju Golijat nema jer je u svom retardiranom intelektualnom stanju i pribegao svim vidovima sile i nasilja, protiv mladosti i buduće inteligencije Srbije. U takvom odnosu snaga i stanja stvari, studenti su krenuli da pronose parolu STUDENTI POBEĐUJU i ako je do pobede put trnovit, nepoznat i bez jasnog cilja i odgovora na ključna pitanja. Koga to studenti pobeđuju? Da li Golijata i sve njegove sluge? Da li bar deo onih koji Golijatom gospodare? Da li pobeđuju narod koji je više sluđen od raznih parola i lažnih obećanja? Da li pobeđuju sebe jer im je visoko školstvo korak do privatizacije i brisanja kao državnih institucija obrazovanja? Sva ta pitanja traže jasne odgovore kroz jasno izražene ciljeve!
Prvi i osnovni cilj mora biti hapšenje i procesuiranje Golijata zbog osnova sumnje da je izvršio državni udar, privatizovao i uništio državu Srbiju, sa svim svojim saradnicima okupljenih u podređenim institucijama vlasti. Drugi cilj trebao bi biti vraćanje države Srbije u ustavno-pravne okvire, u kojima će Ustav i Zakoni, biti jednaki i primenjivi za sve podjednako. Treći cilj treba biti da se izvrši konačna lustracija svih lica u državnoj upravi, kako bi se iz nje u narednih pedeset godina odstranili svi oni koji su se ogrešili o državu, a njihovim potomcima, srodnicima ili uvezanim licima zabranilo isto tako da u tom periodu obavljaju bilo koju državnu dužnost ili funkciju. Na osnovu ova tri osnovna cilja narod bi mogao dati masovnu podršku svakome, a posebno onom ili onima koje prepozna kao pojedince koji će svoja obećanja ispuniti ili ih neće biti. Svako pa i studenti, mora shvatiti da je jedina moguća promena u Srbiji, promena koja se zasniva na revolucionarnim temeljima, što znači korenita i opsežna promena u kojoj se država i društvo resetuje od svih štetnih pojava, uticaja i pojedinaca. Na kraju te pobede, svako će imati pravo da kaže da je pobedio, a to je još uvek dug i težak put.
Za ostvarivanje takve pobede potreban je svaki čovek, svaka institucija, počev od porodice do državnih institucija, u kojima će veći broj pojedinaca shvatiti da Srbija mora pobediti samu sebe, da svako mora pobediti u sebi kriminalca, pohlepnika, idiota, samoljupca, gramzivca i lošeg čoveka. Kada se naučimo odricanju od onog što je loše po većinu nas, onda se možemo nadati da možemo pobediti svakog, a posebno one koji ostaju pri stavu da je njihova pohlepa, bogatstvo, kriminal i zlo, iznad svih drugih. Da bi se pričalo o pobedi, mora se obezbediti sigurnost u tu pobedu, širok front učesnika u borbi, kako bi ta borba moga imati izvesnu pobedu, posle koje kreće novi život sa dubokim rezovima u svesti pojedinca, društva i države. Ako hoćemo da pobeđujemo, moramo biti dosledni svemu što vodi do pobede jer sve drugo su laže, paralaže i igre za malu decu. Da li smo dovoljno zreli da prevaziđemo sve igrice?
