Ekstremizam kao pojam u nekim savremenim shvatanjima ima svoje određenje u povećanom i agresivnijem ponašanju pojedinaca ili grupa. U odnosu na ponašanja koja se mogu označavati kao ustaljena, normalna i prihvatljiva. Ekstremizam potiče iz latinskog jezika od reči extremus i može se prevesti kao krajnost, nepopustljivost u određenim idejama, stavovima i postupcima. Za razliku od većine tumača ekstremizma koji tu pojavu, u političkom ekstremizmu, pripisuju pojedincima i grupama koji se suprotstavljaju vladajućim garniturama, po osnovu asimetrije političke moći. Mora se uzeti u obzir uzrok i povodi za povećani ekstremizam određene političke grupe građana ili pojedinaca.
Država koja u sebi ima uređeni sistem vlasti, sa jasno izraženim stepenom odgovornosti, moralnosti i stručnosti za vođenje države, koje kao predstavnici građana ostvaruju pojedinci koji se biraju, imenuju ili postavljaju na određene državne funkcije, dužnosti ili radna mesta, neće imati većih problema sa izraženim ekstremnim shvatanjima određenih ideja, stavova i postupaka, pojedinca ili određenih političkih grupa. Takvi sistemi organizacije države mogu se smatrati savršenim ili sklonim stalnom povećanju stepena odgovornosti, stručnosti i podizanja funkcionalnosti države na viši stepen, u interesu svih građana koji u njoj žive.
Za razliku od tako željnog oblika državnog upravljanja, postoje mafijaški princip organizacije i vođenja države, kao što je to Srbija u 21 Veku. Srbija u periodu od 2012. godine prolazi kroz tu fazu. U njoj je jedna grupa političkih mešetara iz različitih političkih grupacija, došla do zajedničkog interesa, Država treba biti izvor njihovog bogatstva, zločina i moći. Narod koji je jedini suveren te i takve države, skrajnut je na krajnje brutalan način. Tako uspostavljena mafijaška vlast samoprozvala kao vlasnik države, stavljajući znak jednakosti između sebe i države. Svojom učestalom retorikom da neće dati državu Srbiju drugima, ne opredeljujući se kome, da li su to građani Srbije ili neko van granica države, otuđena vlast je sebe postavila kao čuvara sebe same jer sebe smatraju državom.
Takav sebičan, kriminalizovan pristup poimanja države i vlasti, morao je izroditi pojedince ili grupe građana, koji su morali uzeti u svoje ruke baklju sa kojom će osvetliti put na koji se sve više spuštao mrak autokratske i mafijaške vlasti. Teret su morali preuzeti pojedinci koji se nisu mogli zavesti gebelsovskom propagandom mafijaški ustrojenih tribuna vlasti, da su oni zaslužni za sve što je narod platio, a da nisu odgovorni za sve ono što su kao produkt svoje kriminalizovane vlasti, ispostavili narodu u vidu nanete štete, ugroženih ili izgubljenih života usled nemarnog, pohlepnog i kriminalnog odnosa prema obavezama svoga činjenja ili nečinjenja u postupcima vršenja vlasti.
Tako postavljeno poimanje i vođenje vlasti, dovodilo je do bezbroj kriminalnih dela. Ona se mogu i morala su biti stavljena na teret takve vlasti, posebno svakom odgovornom pojedincu. To nije vršeno jer je svaki propust vlast smatrala kao svoj negativan poen, koji je morala nadoknađivati upiranjem prsta u svakog drugog, nikada u sebe. Ta uzročna činjenica gurana je godinama u stranu. Sa stalnim trendom rasta nezadovoljstva građana ili pojedinaca koji su njih predstavljali kao opozicioni front okrenut prema vlasti. Takvim stanjem stvari najviši nosioci organa vlasti, dali su sebi za pravo da svakodnevno prozivaju sve druge za svoje greške. Tome je pomoć pružala sve glasnija medijska mašinerija, koja je u takvom mafijaškom sistemu vlasti imala svoje benefite, nagrade i obaveze očuvanja nakaradne vlasti.
Završna faza svog ekstremnog poimanja vlasti kao nužnog zla koje građani moraju i trebaju bezpogovorno trpeti, jačalo je nezadovoljstvo pojedinaca i političkih grupa, koje preti da preraste u građanski rat jer na jednoj strani su kriminalizovani članovi vlasti, koji po svaku cenu žele zadržati svoju moć, privilegije i izbeći odgovornost za činjenja i nečinjenja kojima su oštetili državu i njene građane, a sa druge strane je sve veći broj osvešćenog i otrežnjenog broja građana, koji traže državu da im se vrati u vlasništvo, a da se svi članovi mafijaški organizovane vlasti pohapse i stave iza brave zatvorskih zidina.
U tako stvorenom jazu razlika i podela društva, došlo se do prozivanja predsednika Narodne skupštine, u kom on bez trunke odgovornosti proziva sve one koji ne misle kao on, da su to ekstremisti kojima je jedini cilj da dođu do vlasti, pri čemu njemu smeta što se sprečavaju drugi građani da obavljaju svoje redovne aktivnosti. Pri tome sve to radi sa svojih gebelsovsko-propagandnih medija, na kojima niko neće činjenice poređati u njihovom pravom nizu ili ukazati na uzroke takvog ponašanja jednog broja građana, koji u svojim ekstremnim aktivnostima, idejama i ponašanju, žele ukazati da je nešto veoma trulo u državi, da sve više smrdi, traži nečije ostavke, hapšenja i odgovornosti jer se na ustrojeni mafijaški način održavanja vlasti, više ne sme i ne može računati.
Nespremnost pojedinaca iz takve mafijaške vlasti ekstremizma, da podnesu ostavke na svoje dužnosti, kao što je Cerski Pokret Srbije, zatražio od predsednika Srbije,predsednika Vlade i Narodne skupštine, kao najviših nosioca i odgovornih mafijaški ustrojenih pojedinaca u vrhu te i takve vlasti, vodi Srbiju do 7.decembra 2024. godine, za kada je zakazana MIRNA REVOLUCIJA i priprema građanskog hapšenja svih pojedinaca u mafijaškoj vlasti. U tom kontekstu je od istog pokreta, podneta krivična nadležnom tužilaštvu, po osnovima sumnje da su pojedinci iz te mafijaške vlasti počinili najteža krivična dela, za koja trebaju odgovarati i zbog kojih nemaju moralno niti bilo koje drugo pravo, da ostanu i jedan čas na funkcijama i dužnostima na kojima se nalaze.
Kuda će Srbija otići, svakim danom se sve jasnije vidi, a kao jedini krivci biće upravo pojedinci iz mafijaške vlasti, koji misle da mogu sačuvati svoje pozicije i izbeći odgovornost za zlodela koja su počinili jer narod to neće dozvoliti po bilo koju cenu. Narodu se svakog dana priključuje sve veći broj pripadnika vojske, policije i drugih državnih ustanova, kojima je jasno da su nosioci mafijaške vlasti prešli sve granice razuma i tolerancije, zbog čega je mirna ili regresivna revolucija, postala jedini način za rešavanje svih spornih pitanja. Jasno je da se mnogi moraju oprostiti od svog lagodnog života na leđima građana ali građani ne mogu i ne smeju nositi teret tuđih nesposobnosti, pohlepe i potrebe za opstankom u sedlu moći vlasti, koju ona njima predstavlja sinonim za opstankom u ekstremnizmu besa naroda.
