Kome smeta srbija?

Srbija je odavno na meti stranih država i pojedinaca, koji šire svoj uticaj po svetu sa težnjom da ovladaju celim svetom u svojim suludim idejama da je to izvodljivo. U svojoj naivnosti ili potrebi da iskoriste trenutak za lično bogaćenje i lečenje svojih kompleksa i frustracija. Tom malom delu ljudske populacije, pridružili su se pojedinci iz Srbije u ulozi domaćih izdajnika i grobara Srbije.

Srbija je time postala smetnja na globalnom nivou, kao produkt zajedničkog rada pojedinaca sa istim ciljem. Njihov zajednički cilj jeste bogaćenje, pohlepa i gaženje svih osnovnih postulata savremenog doba. U ostvarivanju njihovih ciljeva, moraju se prepoznati osnovne razlike, koje doprinose podređenosti i nadređenosti u krugu tih pohlepnih pojedinaca. 

Nije svojstveno da se postavi znak jednakosti između nekog svetskog megalomana za novcem i moći, u odnosu na lokalnog šerifa u nekoj manjoj državi, kao što je Srbija. Onaj svetski moćnik uložio je mali deo svoga novca i uticaja, da na vlast u Srbiji dovede i postavi nekog polupismenog grobara, kom je dao određene privremene zadatke i ulogu. 

Kada je grobar odradio deo svog bitisanja, na scenu su došli neki drugi sa više ili manje istim zadatkom, a on se sadržao u potrebi daljeg urušavanja svih vrednosti u državi, rasprodaju Srbije, uvođenje anarhije, samovlašća i svakog drugog vida zaduživanja i porobljavanja Srbije. Trend uništenja nastavio se većim ubrzanjem. Veliko zaduženje Srbije, ne znači njen napredak, posebno ako i dalje nema realne izvore prihoda koji se uvećavaju mnogo brže od rashoda koji se prave kamatnim zaduženjima. 

Epilog takve politike služi za svakodnevnim hvalisanjem o rastu ekonomije i punjenju budžeta, a neretko se mogu čuti bajke o tome da je Srbija sa najvećom stopom rasta u EU, ponekada i u svetu. Uvođenjem letećeg taksija u Srbiju, neće se popraviti stanje nacije, niti će se deca prestati lečiti od skupljenog novca putem SMS poruka, ali će leteći taksi ostati kao zagledanost u visine u kojima je Srbija galaktički lider u razvoju i napretku u svojoj istoriji propasti i stradanja. 

Uspavani građani Srbije, kojima je svakodnevno obraćanje dežurnog opsenara postalo kao dnevna doza leka za svoj oboleli mozak, svako obećanje vide kao uspeh, a svaku realnost kao napad i ugrožavanje njihove opsesije sa kojom su zadojeni u iščekivanju nekog boljeg života, koji se vešto planira sa oročavaanjima od dve do četri godine, na koliko se organizuju izbori mimo svih zakonskih odredbi, po potrebi opstanka na vlasti. 

Svakom kom nije jasno kome smeta Srbija, neka se zapita ko savetuje najviši autoritet ovakve vlasti. Sigurno ima još mali deo razuma, da shvati da su to isti oni državnici stranih država, koji su ne tako davno ubijali srpski narod i decu. Bilo je to u ono vreme kada su pojedinci dobijali stanove, po stotine hiljada maraka nakon čekanja u redu u holu Skupštine Srbije, da bi ćutali i postali deo ratno-huškaške kamarile, koja je narod gurala u rat. 

Rat je bio deo propasti Srbije, u kom nisu učestvovali svi oni koji danas vode Srbiju, zbog čega je  njihovo poniženje da se priča o Košarama, ne dozvoljavaju da se snimi ne jedan već na stotine filmova o stradanju Srbije pod bombama, koje su rado bacali njihovi sadašnji savetnici i nalogodavci. Zaključak proizilazi sam po sebi, a kom on nije dovoljno jasan, ne dolazi mu na um, ostaje da se moli bogu da ga podari sa malo više svesti, sećanja i nade za bolje sutra.