Politika samodekstrukcije

Zakoni se pišu, brišu, kroje i prepravljaju onako kako je to uvek odgovaralo onima koji vladaju. Zakoni se nikada nisu pisali za njih, već su ih oni pisali i primenjiovali zbog drugih, istih onih koji čine narod i koji se jedini mora ponašati prema slovu zakona. Državna zastava, grb i himna, jesu državna obeležja, koja se ističu i upotrebljavaju u skladu sa posebnim Zakobnom o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije. Bilo kako bilo, ali je ostala ona narodna, da sve se može kad si na vlasti. Tako se vrh srpske vlasti ogrnu državnom zastavom kao nekim ogrtačem. Izražena potreba za srbovanjem u vreme najveće izdaje, dovela je do gaženja i svođenja državnmog obeležja na odevni predmet, u ovom slučaju ogrtač, kojim se zagrnuše državne veličine u svojim pozerskim aktivnostima. Takvo ponašanje može se podvesti pod samodekstrukciju.

Autodekstuktivno ponašanje lica koje se može prepoznati kao mafijaški šef srpske vlasti, korene ima u tome što se nije naviklo u mladosti da bude srećno i zadovoljno, te te svoje frustracije iz doba adolescencije, danas očajno pokušava svakodnevno prenositi na narod, pri čemu razvija različita ponašanja koja imaju nesagledivu štetu po narod i državu. To ponašanje je očigledno produkt određenih psihičkih i fizičkih problema, a koja se veoma lako i upadljivo uočavaju na licu te osobe, pri svakom njegovom gestu ili gestikaulaciji lica kojom pokazuje svoje simptome bolesti. Okruženje tog lica u veliko je svesno stanja u kom se ono nalazi ali ne žele ulaziti u to da preporučuju lečenje njegovog fizičkog i mentalnog zdravlja jer od svega imaju svoju ličnu korist.

Lice koje se bavi politikom i odlučuje o veoma važnim životnim pitanjima građana, a boluje od autodekstrukcije, pretvara ceo politički establištment u stanje samodekstukcije, posebno u situaciji kada to lice uspe sebi da podredi sve ostale elemente vlasti u državi. Takvo lice živi u stalnoj borbi da se izbori sa svojom patnjom, problemima na koje nailazi i tenzijama koje mu dodatno nameće društvo i okruženje, u kom želi nametnuti sebe kao vid bekstva od svojih unutrašnjih bolesti, trauma i izolacije zbog svog stanja. Sa produženjem vremena trajanja, ovakva bolest se povećava u svojoj učestalosti i broju aktivnosti koje to lice sebi nameće zarad bekstva od svog psihičkog stanja.

Samodekstruktivnost u ponašanju aktuelne vlasti, može se sagledavati u stanju njenog lidera, koji svakodnevno voli isticati da je Srbija jedna mala država, da su Srbi jedan mali narod, da je on jedan mali čovek, da je on malo toga učinio ili odlazi u krajnost veličanja svega što je urađeno, da je to produkt njegovog ličnog rada, što je jedna velika glupost kojim se leči autodekstruktivno ponašanje kroz davanje sebi prekomernog značaja, čime se teži povećati ego i prikriti određene frustracije sa kojima se lice susreće svakoga dana.

Pokazatelji autodekstruktivnog ponašanja mogu se tražiti u čestoj potrebi za javnim slikanjem sa hranom, u rizičnom seksualnom ponašanju koje neko lice upražnjava a nema dovoljno hrabrosti da to javno sazna šira javnost, stalna potreba konfrontacije sa opozicijom kojom drži pod kontrolom vlast i izbegavanje bilo koje konfrontacije sa bilo kim drugim u opozici ko nije pod kontrolom, stalna potreba za pomeranjem vremenskih rokova za završetak određenih radova ili poboljšanja stanja u državi, čime se ispoljava potreba za što dužim opstankom na vlasti i obmanom naroda o svojoj samobitnosti.

Među važnim karakteristikama osoba sa autodestruktivnim ponašanjem, treba izdvojiti osećajnje tuge ili nelagodnosti kada se postigne nešto važno, pri čemu ta osoba oseća prazninu, a ne zadovoljstvo kada postigne važan cilj. Potreba da minimizira svoje rezultate,  govoreći da je apsurdno biti srećan zbog tako beznačajne stvari. Stalna potreba za provociranje drugih, nakon čega se oseća krivom te sve to javno saopštava kao potrebu da pokaže da nije u pravu. Ćeste konflikte situacije koje su skoro uvek isprovocirane od strane takve osobe jer ne znaju zašto, ali ne mogu da izbegnu svoju potrebu da se raspravljaju oko svega i svačega. U tome znaju često verbalno da napadaju  i koriste teške reči. Međutim, kada oluja prođe, oni osećaju krivicu što je do rasprave došlo, zbog onog što su rekli ili kako su to rekli. Takvoj osobi nikada nije dobro, bez obzira da li dobiju komentar da dobro izgledaju, da su nasmejani, dobro raspoliženi osećaju se neprijatno i uznemireno. Odgovoriće da to nije istina, tražeći razloge da se osećaju loše. Takve osobe se fokusiraju na crnu tačku, a ne na beli papir, zanemaruju svoje obaveze i ne dolaze do sopstvenog cilja jer stalno imaju potrebu da izvršavaju tuđe obaveze i da nameću svoj stav, mišljenje ili ponašanje.

Ono što je posebno opasno u ponašanju, autodestruktivni ljudi mnogo pate i čine da i ljudi oko njih pate. Takvo lice instalirano u vrh politike ili vrh države, posebno je opasno po državu i narod jer svoju patrnju prenose na sav narod i državu. Očiti primer mislim da jeste Srbija u kojoj se pored sve patnje koje je preživeo srpski narod na KiM u prošlosti, u poslednjih deset godina nameće narativ nebeskog naroda i zaštite iz Beograda, a sve se raspršilo za veoma kratko vreme, kada je autodestruktivna osoba našla ponizno pod skutama onih koje precenjuje i smatra svojim gospodarima, koji su spremni da nanose bol i patnju psihičkom i fizičkom pogledu, zbog čega je zanemaren opšti interes i sve ono što se pričalo, radilo i zastupalo do juče.

Mislim da niko nema pravo u Srbiji i van nje, da gleda kako se bolest naglo širi i kako narod i država propadaju zbog bolesti pojedinca. Vreme je da svi dignemo glas i da takvo lice pošaljemo na psihijatrijsko lečenje, kako bi bar u malom delu svoga života, moglo da oseti ljubav porodice, izlečenje duše i svog tela jer niko nema pravo da svoju bolest nameće drugima, posebno ako u toj svojoj bolesti izvrši nasilnu promenu ustavom utvrđenog sistema vlasti u Srbiji.