VREME ZLA
Svaki vremenski period u razvoju čoveka i države ima svoj period zla. U istoriji Srbije ovo je jedno od vremena zla i poremećenih vrednosti, kako kod pojedinaca, tako i u celoj državi. Kada se pojedinac prozli, onda on svoje zlo prenosi na sve oko sebe, a onda se to zlo širi do određenih granica, kao naduvani balon. Kako sve u životu ima svoje granice i meru, tako i ljudsko zlo ima svoj maksimum, na kom doživljava svoju ekstazu, pucanje i kraj. Nakon toga po pravilu periodike, dolazi neko bolje vreme jer ljudima je dosta zla i svi se lagano okreću ka normalnostima življenja, u cilju opstanka i shvatanja da je zlu došao kraj. Da bi smo malo bolje razumeli ovu pojavu, pokušaću da to objasnim na primeru ministra kulture.
Jasno je da bi svako normalan, na pominjanje ministra kulture, pomislio da je to jedan od najkulturnijih i pismenijih pojedinaca među nama. Pa da se vratimo malo unazad. Ko je on? On je srpski pravnik i političar, funkcioner Srpske napredne stranke i aktuelni ministar pravde i državne uprave u Vladi Republike Srbije. Završio je Šestu beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet gde radio kao asistent na predmetu Uporedna pravna tradicija. Godine 2010. upisao je doktorske studije na Pravnom fakultetu, a da li je iste završio ne zna se. Tokom studija, pored akademskog uspeha, tri puta je pobeđivao na takmičenju u besedništvu na Pravnom fakultetu (2004, 2005. i 2007). Takođe, bio je član tima na međunarodnom takmičenju iz oblasti Međunarodnog javnog prava „Philip C. Jessup International Law Moot Court Competition”, a 2007. godine dobio je prvu nagradu Alan Votson fondacije za projekat „Dušanov zakonik i pravni transkripti“.
Osnivač je, a u periodu od 2011. do 2012, bio je i predsednik Srpskog kulturnog kola „Despot Stefan Lazarević“. Od 2010. godine predsednik je Instituta „Oratoria“ – Cenar za retoriku. Takođe, od 2003. godine je član, a od 2005. godine sekretar Kluba ljubitelja antičkog i rimskog prava „Forum Romanum“ Pravnog fakulteta. Od 2005. do 2009. godine bio je angažovan u Rektoratu Univerziteta u Beogradu, kao osoba odgovorna za organizaciju svih važnijih dešavanja. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2009. postaje saradnik u nastavi na predmetu Uporedna pravna tradicija i predmetu Nacionalna istorija države i prava, a 2010. izabran je za asistenta na tim predmetima. Pored srpskog jezika, vlada engleskim i solidno govori francuski i italijanski, a poznaje i osnove grčkog i starogrčkog jezika. Za veći deo podataka, izvor je Wikipedija i uzećemo u obzir činjenicu da je sve to tako.
Ako svemu tome dodamo period pre ulaska u vlast, ne mogu a da se ne setim jednog događaja. Naime taj sadašnji ministar, pozvan je telefonom od jednog pripadnika BIA, na razgovor u kafić na Vračaru. Uplašen kao i njegov sadašnji šef mafijaške vlasti, nije znao šta mu je činiti. U dogovoru sa kolegama iz sektora bezbednosti, preuzmem odgovornost na sebe da taj sastanak lično propratim, kako bi smo videli da li je još neko bio zainteresovan za taj susret, o kom će sadašnji ministar, podrobno ispričati kasnije. BIA je bila spremna da se odrekne svojih mentora iz tadašnje žute vlasti, uz obećanje da će nova garnitura vlasti poštovati državu, da će raditi u njenom interesu. To je za ovu mafijašku vlast bilo najlakše, što su i učinili ali daleko od toga da su ispoštovali.
Nedoslednost je pokazalo i dokazalo lice koje je u novoj vlasti odmah postalo ministar pravde, a kasnije po potrebi šefa mafijaške vlasti, zauzimalo sva ona mesta na kojima je šefu mafije to bilo potrebno jer se onaj plašljivi opozicionar, prozlio i počeo prenositi svo zlo koje je zaprimio od svoga šefa mafije. Tako je sada postalo važno Ministarstvo kulture, koje drži pod sobom institucije koje se staraju o spomenicima kulture u Srbiji. Jedan po jedan spomenik kulture, za potrebe opstanka mafijaške vlasti, morao se ustupati zainteresovanim pojedincima ili drugim državama, kako bi se obezbedio još neki period opstanka ovog zla. oličenog u mafijaškoj vlasti. Biti član mafije jasno podrazumeva napuštanje iste sa nogama napred, a ministar kulture je plašljiv po prirodi i nije rad za odlazak na onaj svet. Zato je rado pristao da na dalje glumi nekog bandita u mafijaškoj strukturi, ne bi li sebi obezbedio još neki dan života više ili blagostanja većeg.
Tako se od nagrađivanog za tumačenje Dušanovog zakonika, dospe do pravnog siledžije, koji odbija da se odazove na poziv tužilaštva i objasni svojim novim tumačenjem, šta se desilo, gde se sve desilo, kada se šta dogodilo, kako se šta dogodilo, sa čim je ko radio, s kim je šta radio, zašto je šta neko činio, ko je šta radio i na čiju štetu je sve rađeno. Devet kratkih pitanja, na koje taj pojedinac u liku ministra kulture, zasigurno mora imati neka saznanja s obzirom da se Zavod za zaštitu spomenika nalazi u sklopu njegovog ministarstva, da je tamo neko po osnovu sumnje falsifikovao određena dokumenta i skinuo zaštitu sa spomenika kulture, zgrade Generalštaba i možda još nekih drugih objekata, sa ciljem da se isti poklone neprijateljima Srbije, koji su Srbiju nagrađivali bombama za odvajanje sopstvene teritorije u korist šiptarskih terorističkih bandi.
Ako se dobro sećam Dušanovog zakonika, istim je bilo predviđeno odsecanje ruke za krađu i to one sa kojom je ona izvršena, a razapinjanje konjima svakoga ko bi izdao Srbiju. Ne uvaženi ministar se počeo sprdati javno sa pravdom i pravom, uz podršku gebelsovsko-propagandnih medija mafijaške vlasti, misleći da je pametan, premudar i u nekoj svojoj javnoj debati ili besedništvu. Jadan nije shvatio da je narod spreman da ga dovede pred lice pravde, vukući ga ulicama grada kao pseto, samo da je tužilaštvo to javno zatražilo, nakon odbijanja policije da radi svoj posao jer je u međuvremenu i njen vrh postao deo mafijaške klike, kojoj na radost svih građana uskoro dolazi kraj.
I tako, kao što je na početku ovog posta napisano, balon mafijaške vlasti naduvan je do kraja i uskoro dolazi vreme da se on probuši, kada će početi da leti na sve strane, dok konačno ne padne na zemlju ili ko zna gde. Niko ne može do veka imati otetu državu od njenih građana jer njihovo je pravo, dužnost i obaveza da čuvaju državu, uvek kada to neće da radi sva ona stoka koja je izabrana ili postavljena da to radi u njihovo ime i za njihov račun. Sud presuđuje u ime naroda jer narod se pita, narodu se odgovara i pred narodom svi stoje, sa obrazom ili bez obraza, dostojanstveno ili ponizno kao ker koji je dao sebi za pravo da laje na narod, a na narod se ne laje, već se narodu služi upravo verno kao pseto. U svakom slučaju, narod je tu da reši svaku dilemu i neodlučnost ministra kulture u sukobu sa samim sobom ili u nedostatku znanja o besedništvu ili poimanja o tumačenju Dušanovog zakonika.
