Srpska mafijaška vlast skoncentrisana u liku lica koje obavlja funkciju predsednika države, celu državu podredila je svojim interesima, a interese šefu te mafije. Kao saradnik te i takve mafijaške organizacije, ne može se skrajnuti veći deo opozicije, koji svo vreme glumi opoziciju, zarad očuvanja mafijaške vlasti, sa kojom deli deo kolača, filovanog sa raznim interesima. U više navrata do sada, ta mafijaška hobotnica uspela je da obmane građane Srbije kroz svoje razne igrokaze i predstave, kojih se narod nagledao, stekao kondiciju u višednevnim i uzaludnim šetnjama po skoro svim gradovima Srbije, a najduže kondicione rute i vreme za kondicioniranje, bilo je ostavljeno za beogradski svet.
Tako se nikada do sada nisu imenovali stvarni krivci za stanje u državi, u kojoj je mafijaška vlast, delovala preko organizovane kriminalne grupe u vrhu vlasti, koja je organizovana zarad vršenja krivičnih dela protiv ustava Srbije, naroda i države. Tako ustrojena mafijaška hobotnica zahvatila je ceo sistem vlasti kao karcinom, ne ostavljajući ni jedan zdravi deo tela Srbije. Njihov cilj je bio da se bogate, da unište Srbiju zbog sebe, a delom i za interese svojih nalogodavaca van Srbije, koji su imali istorijski nerešene odnose sa narodom Srbije. Prilika je pružena po knjiškom uputstvu stratega svetskog poretka, po kojima, ako neprijatelja ne možeš uništiti izvan, a ti ga uništi iznutra, sa sopstvenim izdajnicima.
To se upravo desilo Srbiji, u kojoj su svi ucenjeni, nesposobni, nepismeni ili bolesni, našli svoje mesto u mafijaškoj vlasti. Podeljene su dužnosti, delovi kolača definisani, karte podeljene, a sudbina Srbije lagano je klizila u rupu bez dna. U poslednjem trenutku, u trenutku pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, građane Srbije ošamarila je surova istina. Narod je počeo da sve više shvata svoju ulogu žrtve, koju je njoj namenila mafijaška vlast, koja zaokupljena svojom stalnom pohlepom za provizijom, nije birala sredstva i način kako da svaki posao bude sve više isplativ za nju. Malo je bilo što kilometar puta prevazilazi dva kilometra bilo gde u svetu, jer je htela brže jače i bolje da krade svuda, na svemu i svakoga časa.
Tako se desilo da pre nego što je izvučena i jedna žrtva njihove bahatosti i obesti, ispod ruševina pale nadstrešnice, počela je njihova trka ko će pre i bolje objasniti da im je mnogo žao što baš ta nadstrešnica nije bila deo njihovog poslovanja. Na žalost svih žrtava, onih koji ih oplakuju i naroda koji sa nevericom gleda, mafijaška vlast je počela besomučno da laže. U ustaljenoj praksi, krenula je horska arija svih lajavaca na lancu mafijaške vlasti, koji su svi do jednog počeli da ubeđuju narod u njihovu istinu. Da je vrag odneo šalu, jagoda na mafijašku tortu laži, stavljena je sa licem koje je odgovorno za nestala dva minuta sa naplatne rampe u Doljevcu jer je tada, a i sada nevažno za njih ko je vozio službeni auto sa kojim je ubijena jedna žena.
Građani su u strahu od novih laži mafijaške vlasti, otreznili svoje pijane mozgove, probuđeni u surovoj stvarnosti u kojoj su uhvatili vrh mafijaške vlasti kako besprizorno laže. Da bi odradili svoj deo posla, lažna opozicija odmah je krenula ulicama Beograda da pravi svoje krvave performanse, tražeći glavu ministra građevine. Nije važno što je on to postao neposredno pred otvaranje renovirane železničke stanice, što su se drugi istalili na tom poslu, ali je korisno da se umiri pobunjeni narod koji je počeo na glas da vrišti i traži ostavke vrha mafijaške vrhuške, kojoj su laktovi umazani krvlju, a sudbina postala zabrinjavajuće neizvesna.
Da li slučajem dešavanja ili igrom sudbine, u jutarnjim časovima na dan nesreće koja se desila u Novom Sadu, Cerski Pokret Srbije, izvršio je predaju pisanih zahteva na pisarnicama Predsedništva Srbije, Narodne skupštine i Vlade Srbije, za ostavkama mafijaškog vrha vlasti Srbije. Uz pisano obrazloženje i navođenje konkretnih krivičnih dela za koje postoje osnovi sumnje da su izvršili lice na funkciji Predsednika Srbije, Predsednika Vlade i Narodne skupštine Srbije, zatražene su njihove ostavke sa rokom do 30.11.2024. godine. Ostavljeno je njima na savest i odgovornost da to učine do tog roka ili sačekaju 7.12.2024. godine, za kada je najavljen početak mirne revolucije, koja neće prestati do ispunjenja zahteva.
Bilo kako bilo, vreme je počelo da teče, sat da otkucava i podseća na neophodnost postojanja bar malo odgovornosti prema državi i narodu i svim njihovim žrtvama jer ni jedna vlast nije bila večna, neće biti ni njihova. Jednog dana, pre ili kasnije, mora doći do poravnanja vasionske pravde, koja je uvek bolnija što se vreme za to više odlaže jer od pravde i istine niko nije pobegao. Ostalo je da se narod organizuje, probudi u svom besu i jednog jutra krene da rešava stvari onako kako to zna, ume i može. Nije to ništa novo, niti će to izmisliti narod Srbije, to je stara i uobičajena praksa obračuna naroda sa ološem u svojim redovima. Koliko će narod biti brutalan u svemu tome, ostaje na krivcima i članovima mafijaške hobotnice da to shvate, ali jedno je sigurno, ne treba se igrati sa besom naroda.
