ILUZIONISTA ILI…
U psihologiji i kriminologiji je dobro poznato i naučno objašnjeno da se pojedini najveći zločinci vole javno da hvaliti o svojim zlodelimа. Ipak, to nije pravilo koje važi za sve počinioce, već je svojstveno specifičnim strukturama ličnosti i psihološkim profilima. Javno hvalisanje, slanje pisama medijima, ostavljanje zagonetki policiji ili snimanje samog čina, najčešće proizilazi iz sledećih psiholoških motiva i poremećaja, koji se ovde mogu analizirati.
1. Narcistička grandioznost i potreba za divljenjem, što se može smatrati za ekstremni narcizam i grandioznost malih ljudi
Mnogi serijski i masovni zločinci pate od malignog narcizma. Oni sebe vide kao superiorna bića koja su pametnija od policije i društva. Javno hvalisanje za njih je način da nahrane svoj ego jer žele da ceo svet prepozna njihovu „moć“ i „genijalnost“. Za svoj zločin žele da dobiju priznanje, a zločin vide kao svoje životno delo ili umetnost za koju moraju dobiti „zasluge“.
U potrazi za uzrocima hvalisanja, studije se često fokusiraju na maligni narcizam i takozvanu “Mračnu trijadu” (narcizam, makijavelizam, psihopatija). U studiji objavljenoj u uglednom časopisu Journal of Police and Criminal Psychology (2025), analizirani su intervjui i priznanja 45 serijskih ubica. Istraživači su potvrdili sledeći obrazac: “Seksualno motivisane serijske ubice često pokreće kompleksna kombinacija grandioznog osećaja prava i duboko ukorenjene emocionalne ranjivosti. Dok mnogi od ovih pojedinaca pokazuju aroganciju i ekstremnu potrebu za divljenjem, oni istovremeno pate od snažnih osećanja ogorčenosti i preosetljivosti.” Ova „potreba za divljenjem“ u kombinaciji sa arogancijom direktno vodi do javnog hvalisanja – zločinac ne može da podnese da svet ostane neupućen u njegovu “moć”. Da li se iza svega ovog krije želja jednog lica da ,,Jedva čeka da ide u zatvor zbog zvučnog topa, to bi bilo nešto najsmešnije na svetu“.
2. Antisocijalni poremećaj ličnosti ili Težnja za ozloglašenošću
Psihopate ne osećaju krivicu, stid, kajanje niti empatiju prema žrtvama. Za njih je zločin često igra moći i kontrole. Njihova potreba za dominacijom ispoljava se hvalisanjem kojom poručuju javnosti i žrtvama da su oni ti koji kontrolišu situaciju, život i smrt. Nedostatak straha od posledica, takva lica imaju zbog abnormalnosti u procesiranju emocija i straha jer oni često uživaju u riziku koji donosi javno priznanje. Profesor kriminologije dr Tom Lengford i drugi stručnjaci koji se bave profilisanjem masovnih ubica često koriste termin “notoriety-seeking offenders”, u prevodu prestupnici koji žude za ozloglašenošću. U kriminološkim analizama istorijskih slučajeva, poput pisama koje je slao Zodijak ili Džek Trbosek, često se citira definicija motiva komunikacije sa medijima. Za hvalisavog ubicu, medijska pažnja nije nusproizvod zločina jer je ona njegov primarni cilj. Delo se ne smatra završenim sve dok javnost ne reaguje strahom i zgražavanjem, što ubici potvrđuje da je uspešno promenio stvarnost i stekao večni, besmrtni status u istoriji.
3. Težnja za ozloglašenošću, odsustvo kajanja i “Igra moći”
Mnoge masovne ubice i teroristi svesno koriste javnost kako bi postali „slavni“. U kriminologiji se ovo naziva težnjom za ozloglašenošću. Teže da dobiju „Istorijski“ status, da njihovo ime ostane upamćeno zauvek, makar i po najgorem zlu. Imaju neopisivu potrebu da manifestima i porukama upoznaju javnost sa svojim zločinima. Često ostavljaju dugačka pisma, manifeste ili video-snimke u kojima detaljno opisuju i opravdavaju svoja dela kako bi privukli pažnju medija. Robert Her, vodeći svetski ekspert za psihopatiju i tvorac zvaničnog testa za proveru psihopatije (PCL-R), u svojoj kultnoj knjizi “Bez savesti” (Without Conscience) detaljno opisuje kako psihopate vide svoja dela. Oni se hvale jer iskreno veruju da su uradili nešto fascinantno: “Psihopate su potpuno ravnodušne prema patnji svojih žrtava. Kada govore o svojim zločinima, oni to često čine sa ponosom, kao da opisuju poslovni poduhvat ili sportski uspeh. Za njih je hvalisanje produžetak kontrole jer oni uživaju u tome što šokiraju slušaoca i pokazuju da su iznad društvenih pravila.” Ima li u Srbiji tako prepoznatljiva ličnost? Možete li je prepoznati i izdvojiti?
4. Ruganje autoritetu države, sindrom „Uhvati me ako možeš“, sindrom “Duple ličnosti” i potvrda fantazije
Neki zločinci (poput čuvenog Zodijaka ili Džeka Trboseka) javno su komunicirali kroz medije i slali tragove policiji. Ovo je vođeno čistim sadizmom i željom da se ponizi policija i sistem. Javno hvalisanje u ovom kontekstu služi da se dokaže nesposobnost zakona u poređenju sa inteligencijom kriminalca. Kada se zločinci NE hvale? Nasuprot ovome, veliki broj zločinaca ulaže ogroman trud da sakrije svoja dela. To su najčešće pragmatični kriminalci, oni koji ubijaju iz čiste materijalne koristi (plaćene ubice, pljačkaši) i kojima javnost samo šteti „poslu“. Impulsivni počinioci jesu oni pojedinci koji zločin počine u afektu, usled besa ili pod uticajem alkohola/droga, a nakon toga osete strah od kazne ili kajanje, pa pokušavaju da prikriju dokaze.
Kako bismo dublje razumeli ovaj fenomen, važno je osloniti se na naučne radove iz oblasti kriminologije, forenzičke psihologije i psihijatrije. Forenzički psiholozi naglašavaju da serijski zločinci često žive u dubokom raskoraku između svog stvarnog, često prosečnog života i svoje unutrašnje grandiozne fantazije. Poznati američki kriminolog i bivši agent FBI-eve jedinice za bihevioralne nauke, Džon Daglas (John Douglas), u svojim stručnim knjigama navodi: “Zločinac koji se hvali zapravo pokušava da spoji svoje dve realnosti. On provodi godine krijući se iza fasade ‘običnog građanina’, komšije ili porodičnog čoveka. Onog trenutka kada javno prizna ili se pohvali delom, on poručuje svetu: ‘Vidite li koliko sam zapravo moćan? Ja nisam onaj beznačajni čovek koga viđate svaki dan’.”
Ako sumiramo akademsku literaturu, u njenom manjem delu od radova u Research Gate do podkasta Američke psihološke asocijacije – APA, hvalisanje se u kriminologiji klasifikuje kao sekundarni mehanizam satisfakcije. Sam zločin zadovoljava njihove impulse, bilo seksualne, bilo materijalne ili sadističke, dok im hvalisanje donosi društvenu moć, medijski prostor i status “anti heroja” koji očajnički žele.
Da bismo precizno analizirali politički stil i retoriku lica koje sebe vidi kao vođu mafije i države, u Srbiji, u kontekstu aktuelne afere oko “zvučnog topa”, najpre je potrebno konstatovati jednu ključnu činjeničnu pojavu, da se to lice u javnosti ne hvali upotrebom zvučnog topa protiv naroda, već uporno, oštro i kategorički negira da je država ikada upotrebila to sredstvo. U svojim najnovijim javnim nastupima, to lice aferu naziva „brutalnom izmišljotinom i montažom“ opozicije i studenata sa protesta od 15. marta 2025. godine, ponavljajući da bi podnelo ostavku da je to oružje zaista iskorišćeno protiv građana. Jedini segment u kojem je potvrdio testiranje i posedovanje LRAD sistema jeste izjava da je sistem isprobavan u skladu sa zakonom i “na psima, da se ne bi probalo na ljudima”. Kada nezavisni psiholozi, politikolozi i stručnjaci za komunikaciju analiziraju njegov specifičan tip ličnosti i politički profil kroz ovakve nastupe, oni ga najčešće svrstavaju u sledeće kategorije:
1. Populistički tip vođe sa izraženim mesijanskim kompleksom
Ovaj tip ličnosti politiku posmatra kroz crno-belu prizmu: “ja i narod” protiv “unutrašnjih i spoljnih neprijatelja”. U slučaju zvučnog topa, njegova komunikacija se oslanja na sindrom žrtve, u kom umesto da nastupa sa pozicije moćne države, on sebe pozicionira kao primarnu metu. Njegove rečenice poput „Nisam ja pucao u njih, nego oni u mene“ i „To je služilo da meni skinete glavu“ školski su primer prebacivanja fokusa sa institucionalne odgovornosti na ličnu ugroženost. Samopožrtvovanje i mučeništvo, svesno naglašava sopstvenu patnju i patnju svoje porodice, čime kod svog biračkog tela izaziva empatiju i zaštitnički instinkt.
2. Autoritarni – Makijavelistički profil
U političkoj psihologiji, ovaj profil karakteriše visok stepen kontrole nad narativom i korišćenje svih državnih resursa, uključujući obaveštajne službe i tužilaštvo, za diskreditaciju političkih protivnika. Prebacivanje krivice, u svojoj praksi iluzije stvarnosti, u kojoj se izveštaji o zvučnom topu ne tretiraju kao građanska zabrinutost, već kao “unapred pripremljen hibridni rat i pokušaj državnog udara” od strane studenata i stranih službi. Agresivna defanziva i izazov, koji se prikazuju kroz retoriku tipa „Jedva čekam da idem u zatvor zbog zvučnog topa“ služi da hiperbolizuju i ismeju optužbe, čineći ih apsurdnim u očima javnosti pre nego što se sprovede nezavisna istraga, što se može vezivati za istup odbeglog lica, koje je bilo sluga režima i koje može svedočiti o dosta toga, a između ostalog i o upotrebi zvučnog topa.
3. Teatralni i Narcistički elementi
Kritičari i psiholozi u javnim nastupima tog lica često prepoznaju elemente političkog narcizma, gde je ego lidera direktno izjednačen sa sudbinom cele države. Grandioznost kroz spoljne autoritete, koji služe za podizanje sopstvenog kredibiliteta, pri čemu to lice u raspravu o domaćim protestima unosi globalne aktere, hvaleći se da iza njegovih tvrdnji stoje lični potpisi šefova najmoćnijih svetskih službi, poput šefa ruskog FSB-a. Na taj način lokalni problem transformiše u geopolitičku dramu u kojoj je to lice centralna figura. Dramatizacija svakodnevice, u kojoj se svaki demanti ili politički duel, ne rešava administrativno, već kroz višesatne specijalne TV emisije u kojima se smenjuju grafikoni, dokumenti i emotivni narativi. Ovim se nameće zaključak da je tip ličnosti koji to lice projektuje u aferi “zvučni top”, profil autoritarnog populiste sa visokim stepenom makijavelističkog manevrisanja. On ne koristi silu da bi se njome hvalio kao klasični diktator, već koristi odbijanje optužbi o sili kako bi sebe predstavio kao pravednog, progonjenog i nepobedivog zaštitnika naroda jer taj narativ je privukao jedan deo građana, koji su se primili na lažnoj predstavi ali vreme je dokazalo i dokazuje prave tragove zveri, zbog čega se sve veći broj zavedenih pojedinaca distancira i odlazi od tog i takvog lica. Mora se ohrabriti još veći broj lica, koji su na ovaj ili drugi način, postali žrtve laži i obmana, kako bi se Srbija spasila većeg mogućeg zla, u koje tako neuračunjivo lice, može odvesti zarad opstanka i izbegavanja odgovornosti.
