IDEMO DO KRAJA
Psihološko-politička retrospektiva predizborne strategije mafijaške vlasti Srbije, u proteklih nedelju dana oslanja se na kombinaciju radikalnog populizma običnog čoveka, finansijskih injekcija pred izbore i veštačke neizvesnosti. U ovom ciklusu šef mafijaške vlasti kombinuje narativ o sopstvenoj žrtvi, u realizovanom scenariju pretnji, sa direktnim ekonomskim podsticajima građanima, kojima obećava dati njihovo, pripremajući teren za jesenje izbore kroz svakodnevne terenske nastupe. U ovoj prljavoj i podmukloj kampanji za izbore, bez raspisanih izbora, koriste se razni psihološki mehanizmi, kojima se bezuspešno pokušava vratiti rejting u padu, čiji pad je nemoguće zaustaviti jer sve veći broj građana shvata sa kakvim zlom ima posla.
Ti mehanizmi idu od skromnosti do mesijanskog populizma. Lažni mit o običnom građaninu, najava da će šef mafijaške vlasti, u kampanju ići bez obezbeđenja, sam voziti svoj automobil i odreći se državnih resursa služi kao psihološki štit protiv optužbi za autokratiju, spuštajući lidera na nivo “malog čoveka”, što je sve češći izraz za građanina Srbije, koji je u stvarnosti gospodar malim državnim službenicima na svim nivoima. T je i mehanizam inverzije straha i pretnji. Kroz pojačanu medijsku pažnju na bezbednosne pretnje i napade, aktivira se mehanizam opsadnog stanja, čime se birači, sa već ispranim mozgom, pokušavaju da homogenizuju oko lidera uz podsmeh političkim rivalima.
Mehanizam teatralnost neizvesnosti, ide u prostor u kom se svesno koketira sa mogućnošću izbornog poraza („moguće je da izgubimo, ali ćemo brojati glasove“), što ima za cilj da preplaši sopstveno biračko telo i trgne apstinente, dajući kampanji ton dramatične borbe za opstanak. Tu neizvesnost prati ironično ponašanje jednog bolesnog lica, koje će reći da su pobedili najgori, kojima će se smejati iz zatvora ili iz groba. Taj narativ jasno ukazuje o svoj težini poraza koju ne može podneti šef mafijaške vlasti, koji prihvata činjenicu, da kada pobede, po njemu najgori, a gori od ovih na vlasti nema, niti će biti, njegova sudbina će biti okončana u zatvorskoj ćeliji ili u grobu, u koji može otići kao posledica srčanog udara ili kao žrtva svojih članova kriminalne bande, koji ga mogu eliminisati kao veoma nezgodnog svedoka o njihovom stečenom bogatstvu.
Mehanizam koji se ostvaruje kroz razne političke poteze, vidljiv je u ekonomskim sedativima i diplomatskim manevrima. Finansijski paket za birače, nije ništa drugo do dokaz o tome koliko je birač ove mafijaške vlasti, postao mali, siromašan i jeftin za kupiti. Tajming obilazaka terena poklapa se sa najavama konkretnih državnih davanja, od sniženja cena lekova, preko septembarskih jednokratnih pomoći i povišica za penzionere i borce, do 6.000 dinara za punoletne građane u septembru. To je realna cena bednog dela naroda, koji je za te male novce spreman prodati budućnost svoje dece i potomaka jer se hvata za svaku slamku i ako ne vidi da je to motka sa kojom se gura dublje u mulj, u provaliju. Spoljnopolitički poeni koji se ostvaruju kroz diplomatske manevre, vide se kroz plasiranje vesti o nultoj stopi carina na izvoz u SAD i stabilizacija u pregovorima oko NIS-a koriste se kao dokaz ekonomske suverenosti i međunarodne korisnosti u trenucima domaćih političkih tenzija. Tu neće navesti da se oslobađanjem od carina, u stvarnosti otvaraju vrata SAD, da pored toga što su dobile prostor za izgradnju ,,Đerdapa 3“, na istom neće platiti ni jedan dolar carina za svu potrebnu opremu, mehanizaciju i sve ono što bude uloženo u izgradnju nečega, od čega Srbija neće imati koristi, već samo štete.
Mehanizmom uništenja opozicije, ostvaruje funkcionerska kampanja prerušena u redovne državne aktivnosti, čime se drži protivnik u konstantnom defanzivnom klinču, gde opozicija ne stiže da nametne sopstvene teme jer stalno reaguje na dnevna obećanja i rešavanja lokalnih problema, koja naivnom narodu plasira mafijaška vlast. Najveća politička pobeda ove kampanje je to što je mafijaška vlast uspela da ubedi manji deo građana, da država ne postoji bez šefa mafijaške vlasti, pa svaki glas protiv njega zvuči kao glas protiv sopstvene plate i penzije. Time se deo naivnog naroda dokazao kao jedna siva i polupismena masa, koja ne zna šta je to država, kako se ostvaruju lična primanja i na koji način se obezbeđuju penzije, razni dodaci i druge obaveze države prema građanima.
Nalazimo se u julu 2026. godine, u atmosferi gde se politička scena u Srbiji, nakon lokalnih izbora i u jeku letnjih meseci, duboko konsoliduje kroz visoko kontrolisane psihološke mehanizme. Ovde iznosimo detaljnu analiza sva tri stuba koji održavaju stabilnost aktuelnog režima.
1. Kako narativ „Država, to sam ja“ paralizuje opozicione strategije
Opozicija u Srbiji se suočava sa fenomenom koji politikologija naziva „zarobljenom državom“ ali podignutom na nivo psihološkog identiteta građana. Kada vlast uspešno spoji državnu kasu sa ličnim imenom lidera, opoziciona borba upada u sistemsku zamku. Opozicija ulazi u reaktivni mod umesto pro aktivnog jer troši preko 80% svojih resursa demantujući navode vlasti i objašnjavajući da „novac ne daje Vučić iz svog džepa, već iz budžeta“. U psihološkom smislu, onaj ko objašnjava, gubi inicijativu. Biraču je narativ vlasti „stiže novac“ lakši za procesuiranje od opozicione lekcije iz javnih finansija. Tu postoji i problem artikulacije alternative jer ako građanin veruje da promena vlasti donosi ekonomski slom jer je stabilnost personalizovana u liku šefa mafijaške vlasti, opozicija ne može da pobedi samo kritikom korupcije. Nedostaje im jasan, opipljiv narativ koji garantuje da će penzije i plate ostati bezbedne i nakon smene vlasti. Pored navedenog, tu je sve prisutna kriminalizacija države i društva ili apatija bračkog tela jer fokusiranje opozicije na afere i kršenje zakona kod tvrdog jezgra vlasti ne menja mišljenje, dok kod politički neopredeljenih građana često izaziva duboku apatiju i zaključak da su „svi isti“, što direktno hrani apstinenciju.
2. Psihološki profil prosečnog apstinenta u Srbiji
Apstinenti u Srbiji nisu homogena grupa, ali u aktuelnom političkom kontekstu 2026. godine dominiraju tri ključna psihološka arhetipa:
– Cinični rezignirani tip, a to su najčešće visokoobrazovani građani ili razočarani bivši glasači demokratskih opcija. Njihov dominantni odbrambeni mehanizam je cinizam. Da bi opravdali sopstvenu pasivnost, razvijaju narativ da su „svi političari isti“ i da se „izbori dobijaju u ambasadama“. Njihov izostanak sa birališta je svesna kazna celom političkom sistemu.
– Egzistencijalno uplašeni tip ili tiha većina, u koju spadaju ljudi zaposleni u javnom sektoru na ugovorima na određeno vreme ili u fabrikama stranih investitora. Kod njih vlada strah od gubitka bazične sigurnosti. Oni ne vole vlast, ali se plaše da bi promena mogla doneti nestabilnost. Njihova apstinencija je zapravo oblik pasivnog preživljavanja uz stav „bolje da ne talasam“.
– Politički anestezirani tip, u kom se mogu identifikovati mlađa populacija i radnička klasa koja je potpuno isključena iz informativnih tokova. Oni politiku doživljavaju kao dosadan šum jer još nisu shvatili da je ,,Politika život“. Njihova pažnja je preusmerena na društvene mreže i laku zabavu, čime se uspešno otupljuje bilo kakav potencijal za bunt.
3. Mehanizmi medijske dominacije tokom leta
Letnji meseci poput ovog jula, strateški su najvažniji period za kreiranje političke amnezije i cementiranje narativa, jer je pažnja građana prirodno rasuta. Mafijaška vlast Srbije koristi specifične prljave tehnike:
– Taktika „Informativnog zagušenja“ tokom leta, kada nema velikih zakonskih zasedanja, mediji pod kontrolom režima veštački generišu krizne situacije, nacionalne pretnje, istorijski ekonomski ugovori, najave velikih infrastrukturnih projekata za jesen. Cilj je da se prostor ispuni kako opozicija ne bi mogla da nametne nijednu svoju temu dok su ljudi na odmorima.
– Estradizacija politike, kojom se ozbiljne društvene i ekonomske teme svesno spuštaju na nivo rijaliti programa i tabloida. Politički protivnici se ne napadaju argumentima, već kroz bizarne lične diskreditacije. To kod prosečnog gledaoca izaziva zamor i gađenje prema politici generalno, što opet vodi ka želji za „uređenim sistemom vlasti“ koji rešava probleme, bez da se svi „svađaju“.
– Mikro ciljanje ili mikro targetiranje preko društvenih mreža, dok televizije sa nacionalnom frekvencijom drže bazu starijih birača, algoritmi na TikTok-u i Instagramu tokom leta preplavljuju mlađu publiku neformalnim, „bolesnim“ klipovima šefa mafijaške vlasti, kako on nešto izjavljuje, vozi auto po kiši, zbija neke glupe šale ili vodi šatorsku kampanju, za izbore koji nisu raspisani ali on poziva da na iste svi izađu. Time se gradi slika pristupačnosti ali nemodernog i ludog lidera, u pokušaju neutralizacije slike o bolesnom i ludom autokrati, koji ulazi u diktaturu jednog ludaka.
Razbijanje ovako duboko usađenog psihološko-političkog narativa zahteva napuštanje klasične političke borbe i prelazak na teren emocionalne i egzistencijalne sigurnosti, čega je Cerski Pokret Srbije, postao svestan pre nekoliko godina, kada je formiran. Kada vlast ponudi narativ „država, to sam ja“, opozicija ne sme da napada državu, već mora da ponudi boljeg i sigurnijeg staratelja. Naš Statut, Program i do sada jasno izneti stavovi, jasno ukazuju da se svi moramo menjati i da je čovek, pojedinac, ključ za obračun sa postojećim mafijaškim sistemom vlasti. U nastavku su ključne strategije i mehanizmi za demontažu personalizovanog režima, podeljeni u tri strateška pravca.
1. Cerski Pokret Srbije nudi zaokret, od “Korupcije” do “Garantovane sigurnosti”. Najveća greška opozicionih pokreta u autoritarnim sistemima je insistiranje isključivo na temama korupcije, kriminala i gušenja demokratije. Te teme animiraju već ubeđene, koji čine opoziciono jezgro ali plaše ili ostavljaju ravnodušnim pasivnu većinu. „Pakt o nepromenjivosti davanja“, dovodio je opoziciju da mora kreirati i javno potpisati obavezujući dokument, neki vid društvenog ugovora, kojim garantuje da se nakon smene vlasti penzije, socijalne pomoći i plate u javnom sektoru neće smanjivati, već da će biti oslobođene partijskog reketa. To možda neutrališe strah od ekonomskog sloma nakon pada ove mafijaške vlasti ali ne rešava u potpunosti problem. Cerski Pokret Srbije spreman je na sprovođenje nulte tolerancije za korupciju i kriminal, posebno u državnim institucijama i ustanovama. Državni službenik mora postati ono što jeste, zaposleno lice u državnom organu koje služi interesima i potrebama građana. To se uspešno može i mora sprovesti permanentnim vršenjem kontrole rada i postupanja državnih službenika na svim nivoima vlasti.
Da bi Srbija mogla ići dalje, potrebna je promena fokusa, sa lidera mafijaške vlasti, na sistem koji služi građanima. Umesto napada na ličnost bilo kog lica, lidera ili političkog aktera na vlasti, što birači doživljavaju kao napad na sebe, fokus se prebacuje na institucije koje ne rade svoj posao, npr. bolnice u kojima se čeka na pregled, škole koje prokišnjavaju, administraciju koja maltretira. Narativ glasi: „On vas laže da sve radi sam, jer sistem koji plaćate ne funkcioniše.“ mora postati prošlost. Građani moraju izvršiti preuzimanje patriotskog prostora jer ovaj mafijaški režim vlada monopolom nad nacionalnim osećanjima. Pobeda se mora ostvariti redefinisanjem patriotizma jer patriotizam nije mahanje najvećom zastavom na televiziji, već obezbeđenjem da čista voda bude zaštićeni resurs države i dostupan svakom njenom građaninu, da oko nas bude ne zagađena zemlja, da svako ima siguran posao, a ne ugovor na određeno vreme u državnim organima i institucijama, kao i to da lek koji imaš u apoteci ne moraš plaćati mnogo skupljena crnom tržištu. To je deo životnog patriotizma koji zagovara i za koji se bori Cerski Pokret Srbije. Znaš li ti za šta se zalažeš?
2. Organizaciona strategija mafijaške vlasti odvija svoj rad pod radarom “Dve Srbije”, ,,Mi i oni“. Medijska dominacija mafijaškog režima znači da se televizijski prostor ne može osvojiti klasičnim putem jer je zloupotrebom državnih resursa, dozvolila postojanje i rad samo onih TV stanica, koje će veličati svaku glupost mafijaške vlasti i poimenično targetirati i vređati svakog ko je iskazao protivljenje tom zlu na vlasti. Zato se strategija seli na teren gde televizija nema moć. Strategija „Mikro-pobeda“ na lokalu, mora postojati umesto apstraktne priče o padu režima jer opozicija mora organizovati građane oko lokalnih, opipljivih problema, odbrana parka, popravka puta, rešavanje lokalnog ekološkog i drugog životno važnog problema. Kada građani kroz sopstveni angažman ostvare pobedu na lokalu, razbija se mit o nepobedivosti sistema i gradi se bazično samopouzdanje birača.
Gerilska digitalna kontra-ofanziva na TikTok, YouTube Shorts i Instagram Reels ili drugim društvenim mrežama, moraju biti preplavljeni sadržajem koji demontira režimsku propagandu kroz humor i satiru, a ne kroz moralizovanje. Dobar primer tom vidu aktivizma daju lutajući reporteri Čeda i Fiki. Njihov humor i ismevanje, kao i ono što rade drugi građani, grupe, jesu najmoćnije oružje protiv kulta ličnosti jer uspešno skidaju auru nedodirljivosti jednog ludog i bolesnog lidera i straha građana da javno iznesu svoj stavi mišljenje, što im je garantovano i ustavom Srbije. Direktan rad na terenu, ne treba biti u navalentnom radu (Door-to-door), u kom se uznemiravaju oni koje ne poznajete i koji vas ne poznaju.
Ako si sebe pronašao u Programu i onome za šta se zalaže Cerski Pokret Srbije, a ti sa tim upoznaj one iz svog najbližeg okruženja i zamoli da to šire dalje, kako bi što više građana shvatilo da postoji neka nova politička misao, koja nije misao mafijaške vlasti ili njene opozicije. Ništa ne može zameniti fizičko prisustvo među ljudima, rođacima i komšijama, koji žive sa vama i oko vas, u ili van velikih gradova. Ovaj rad mora biti tih, bez kamera i medijske pompe, kako vlast ne bi stigla da satanizuje te lokalne lidere pre nego što oni ostvare direktan kontakt sa komšijama, stvarajući sa njima snažno jezgro otpora mafijaškoj vlasti.
3. Tehnike za animiranje i oslobađanje apstinenata, moraju biti utemeljene u činjenici da je ,,Politika život“ jer se na žalost svih nas, politika uvrežila u svaki deo naših života, te je kao takvu trebamo prihvatiti, uključiti se u nju sve dok ne uspemo da stvorimo društvo u kom neće biti bitno ko je predsednik Srbije ili Premijer Vlade jer ćemo biti sigurni da mora raditi u interesu građana. Baza za pobedu nad režimom ne leži u preobraćanju njegovih tvrdih vernika, već u mobilizaciji tihe većine koja ne glasa. Nuđenje trećeg puta za cinične postalo je nužnost jer apstinentima koji veruju da su „svi isti“ ne treba nuditi stare političke face.
Ključ je u isticanju kredibilnih, nestranačkih figura iz naroda, poput lekara, profesora, sindikalaca, poljoprivrednika, koji imaju lični integritet i nisu uvučeni u političko blato. Politika se mora prihvatiti kao nužno sredstvo za uređenje društva i države, na putu ka budućnosti jer političari ili svi oni u vlasti, ne daju ni jedan svoj dinar za potrebe države i građana, već isti uzimaju iz budžeta, koji pune svi građani, a oni znaju da iste zloupotrebljavaju za svoju korist. Zadužiti državu može svaki idiot ali vraćanje dugova jeste na teretu države i njenih građana. Zato je prevarantska priča vlasti da su oni nešto izgradili. Ne oni su dosta toga zloupotrebili, što se mora dokazati i kazniti.
Smanjenje rizika od glasanja, egzistencijalno uplašenim građanima, kojima se mora slati stalna, psihološki umirujuća poruka o apsolutnoj tajnosti glasanja iza paravana. Pravo glasa svakog građanina jeste njegovo neprikosnoveno pravo za koje se on nikome ne sme i ne mora pravdati ili potvrđivati za koga je glasao. Kampanje moraju edukovati ljude kako da bezbedno glasaju po svojoj savesti, uprkos pritiscima i zahtevima za slikanje listića. U Srbiji je sve jasnije izražena atmosfere neizbežne promene, koja dolazi krupnim koracima. Ljudi vole da budu na pobedničkoj strani, a ta strana mora biti ona koja građanima nudi slobodu glasanja i oslobađanje od pritisaka postojeće mafijaške vlasti.
Kada građani uspeju da stvore energiju i utisak da sistem puca na ivicama, kroz šatorsku kampanju mafijaške vlasti pre raspisanih izbora, nervozu koju pokazuje šef mafijaške vlasti i sve manji broj onih koji njega i tu mafijaško fašističku vlast podržavaju, uplašeni apstinenti i pasivni delovi administracije počinju da otkazuju poslušnost režimu, shvatajući da je bezbednije distancirati se na vreme. Promena je tu, na dohvat ruke i potrebno je toliko malo truda svakoga od nas, da bi smo mogli da kažemo pokoljenjima da smo dali doprinos u očuvanju i spašavanju Srbije iz ruku mafijaške vlasti, oličene u zločincu koji je postojao kao njen sinonim.
