Svedok vremena
Danas, nakon 26. godina, ponovo svedočim istim pojedincima koji su se istovetno ili slično ponašali u prethodnim velikim društvenim promenama. Uvek su mislili na sebe, a neko se slučajno ili namerno našao tu da o njima piše hvalospeve, kako su oni spasili svet, kako su bili veliki, mudri i nadasve hrabri da se bore za pravo, pravdu ili opstanak Srbije u nekoj normalnosti. Zbog takvih pojedinaca u suštini Srbija decenijama propada i ide iz promene u promene, kao iz jedne plitke u drugu dublju baru jer se žabe kreketuše, sele prve i novu baru zagađuju svojim smradom i izgledom.
Zato kao svedok vremena, svedok pojedincima, koji nisu pretrpeli i prošli kroz sve ono što sam morao sam proći jer sam uvek bio za ono što je normalno i ispravno, dajem sebi pravo da kažem šta imam na duši. Tako sam 3. oktobra 2000. godine, pozvao telefonom bivšeg pukovnika, a nakon promena generala, Boška Buhu, kao komandanta policijske brigade, da kao bivši pripadnik policije, bivši jer sam se drznuo da odbijem odlikovanje tadašnjeg predsednika Srbije za zasluge u ratu na KiM, pri čemu sam javno iznosio da je KiM izdato i da smo uzalud gubili kolege i građane. Normalno da sam bio zbog toga nepodoban i u roku od mesec dana izbačen na ulicu kao pas, u januaru iste godine. E nakon deset meseci taj ulični pas, traži razgovor za Buhom, da kao neko sa druge strane nišana, razgovaramo i pokušamo spasiti živote policajaca i građana, za dva dana, kada se očekivao i desio haos 5. oktobra. Buha obeća da se vidimo u 12.00 časova, ali kada sam se javio da krećem na sastanak, on reče: ,,Pajo, nemamo mi o čemu da pričamo. Ti si bivši kolega i za dva dana bićemo na suprotnim stranama“.
Igra sudbine ili poravnanje pravde, htelo je da prvi uđem u Kosovsku 43. gde je od veće grupe građana, pobegla policija, tog 5. oktobra, dok je gorela Narodna skupština i vozila oko nje. Krenuo sam sa par prijatelja uz stepenice jer sam znao da ću bar nekog prepoznati. Sve dalje je opisao Bujošević u svojoj knjizi o 5. oktobru, a Buha je bio toliko hrabar da odbije da sa svojim policajcima izađe iz zgrade i odu na bezbedno jer nije verovao meni. Nije verovao ni Čoviću, koji je došao u zgradu. Odveli smo policajce, a on je ostao sa kolegom iz 92. koji sada radi kao pukovnik u MUP-a i može svedočiti. Ali zato je Buha imao svoje novinare, koji su nakon par dana pisali hvalospeve o njemu i njegovim podvizima u Kolubari, gde je odbio da pusti Čovića da uđe kod rudara, ali smo našli drugi ulaz i otišli na sastanak sa istima. Buha je navodno spasao Srbiju jer nije hteo pucati po narodu, što je bila laž, koja je prošla i on je postao heroj na papiru.
To veče 5. oktobra, u stranku DA, dolazi neko lice u civilu, koje je sekretarici reklo da je iz SAJ-a i da traži razgovor sa Čovićem. Zove me ona i pita, kao Čovićevo obezbeđenje, bivšeg pripadnika policije, da li istog znam. Ne mi bio poznat, što bi neki rekli, te on uđe kod Čovića u kancelariju. Tek što se predstavio ko je, Čović zove mene i pita s vrata: ,,Da li Pajo poznaješ ovog bivšeg kolegu. – Odgovorim da ga ne znam, a on meni – ovo je V.S., komandir voda iz SAJ-a i sve što treba u buduće, kontaktiraće sa tobom lično. Razmenite brojeve telefona.“ Rečeno, učinjeno i famozni V.S., nastavi da održava kontakte sa mnom. Bilo je sve u redu do ubistva u Meljaku, gde su brutalno i pod sumnjivim okolnostima, lišeni života, Spasojević i Luković, kao nezgodni svedoci o ubistvu premijera Đinđića. Bili su odbegle vođe Zemunskog kriminalnog klana. U vezi toga imao sam reći za medije samo to da svako treba da odgovara za ono što je radio i ako se utvrdi da je komandant SAJ-a, učestvovao u toj brutalnoj likvidaciji, da treba da odgovara. Taj junak vremena zlog, nije se javi da pita ništa u vezi toga ali kada sam svratio da popijemo kafu u bazi SAJ-a, nije hteo da me primi pod izgovorom da nije tu, ali je nazvao telefonom kada sam krenuo prema gradu i rekao: ,,Šta je pičko imaš muda da dođeš kod mene posle onog što izjavljuješ po medijima“, na šta je dobio odgovor: ,,Šta je pičko, nisi imao muda da pozoveš i pitaš bilo šta u vezi toga, a sada si junak koji se krije u bazi SAJ-a“. Bilo šta bilo, on je uspešno krčio svoj put, dok sam ja imao na dalje iste stavove.
Za razliku od mene, koji nisam odustajao od neke svoje borbe za normalno društvo i Srbiju, pomenuti je završio prestižnu nacionalnu FBI akademiju u Kvantiku (SAD) 2006. godine, kao pripadnik 233. klase. Program u Kvantiku trajao je nekoliko meseci i obuhvatao intenzivne napredne kurseve iz oblasti anti terorizma, upravljanja kriznim situacijama, strategijskog vođenja, forenzike, obaveštajnog rada i policijskog prava. Ova obuka donela mu je veliki ugled na Zapadu, ali je u domaćim političkim krugovima i u delu pro-režimskih medija godinama kasnije korišćena kao povod da se označi kao „američki čovek“, što je bio narativ koji je pratio i njegovu smenu. Svoju lojalnost SAD, a ne Srbiji, dokazivao je do kraja time što je protivzakonito angažovao SAJ-a na obezbeđenju ambasade SAD. Bio je veran okupatorima a ne Srbiji, a za to je imao izgleda mnogo razloga. Jedan od njih jeste izjava data policiji nakon hapšenja, koju je dao zaštićeni svedok Dejan Milenković Bagzi, o tome da su se smejali u Šilerovoj, dok su kroz prozor gledali kako je pred vratima čekao V.S., sa službenim džipom angažovanim u transport droge za potrebe Zemunskog klana. Jasno je ko je u Grčkoj prvi razgovarao sa zaštićenim svedokom i zašto ta njegova prva izjava nije uvrštena u neki dokaz.
Na žalost Srbije i njenih građana, danas slušamo i gledamo isti narativ, da su pojedinci sa sumnjivim biografijama, postali heroji promena, da oni imaju nešto reći o reorganizaciji i funkcionisanju sektora bezbednosti, pre svega MUP-a jer Srbija nema adekvatno školstvo i obrazovanje da obrazuje svoje kadrove na višegodišnjim studijama iz oblasti bezbednosti jer su za to idealni kadrovi sa završenim školama i ubrzanim kursevima u inostranstvu, za vrbovanje kadrova u policije Srbije, koji će biti stavljeni u službu američkih ili ko zna kojih interesa. Živela Srbija jer ne pročitah ni jednu smislenu misaonu rečenicu tog stručnjaka za bezbednost o tome da je od strane bivšeg predsednika bila formirana kriminalna grupa u vlasti sa kojom je izvršio državni udar i svu vlast podredio sebi, a koja se i danas nalazi u njegovim rukama, nekoliko dana nakon slavne promene, u kojoj taj stručnjak za bezbednost ni reč nema o tome da je ceo vrh policije, sada i dok je on bio u njemu, bio pod komandom šefa mafijaške vlasti, kog je rado primao i ugošćavao na svečanostima u bazi SAJ-a. On je na njega ljut što ga je držao duže u divnoj fotelji i ako je davno ispunjavao uslove za penzionisanje. E sada to lice ima nešto da priča.
Vidi ovako, V.S., možeš pričati svoje bajke i priče nekom drugom ali pravda se uvek namiri kada najmanje očekuješ to. Boško Buha je svoju pravdu dočekao, a svi oni koji su sa đavolom tikve sadili, kad tad ih sami o svoju glavu lupaju. Zato uživaj u svojoj pobedi nad mafijaškim sistemom vlasti Aleksandra Vučića, protiv kog nisi imao ni reč do sada, za razliku od mene i drugih, koji smo ušli u otvorenu borbu i dokazivanje postojanja mafijaški organizovane vlasti. Svesni smo postojanja lažnih heroja, junaka i patriota, te uživaj u toj svojoj ulozi, na koju si navikao jer čast i obraz žive doveka, a fukare dok neko ne shvati da su fukare.
